Glup i budala – dva brata!

Rekoše mi da sam se umislila. Jesam li? Ja zaista ne mislim tako. Samo sam prestala da budem loptica od plastelina koju svako oblikuje po svom.
Oduvijek ljudima dajem nove šanse, bez obzira šta mi napravili, dok oni nisu istu stvar radili za mene. Ali nije mi smetalo. Ja ne volim to, ne volim da sam ja ona koja je stavila tačku, jer se bojim da je to možda pogrešno, da pogrešno procjenjujem situaciju. Ali ponekad, ljudi me zaista zaprepaste svojim bezobrazlukom – jer još uvijek misle da sam ja i dalje plastelinska loptica i da imaju pravo da zahtijevaju šta žele iako nemaju. Pa kad vide da ne ide tako kako su zamislili, onda sam ja umišljena i oni su kao budale jer su, eto, pokušali da mi daju šansu da ispravim svoju grešku prema njima. Ma je li? Moju grešku? A gdje su sve vaše greške, preko kojih sam ja tek tako prešla i ne osvrnuvši se na to? Gdje su ona vaša djela sa kojima ste me pokopali, pa sam i to oprostila? Ne, to niko ne pamti, to nije bitno. Ja nisam bitna njima. To sam napokon uvidjela.

Nisam više ono isto dijete. Mnoga vrata sam zatvorila, te osobe su još samo kao duhovi prisutni u mom životu. Samo jedna otvorila.
Otvorila sam vrata njemu. Vrata koju nemam namjeru da zatvaram. Vrata za koja bih dala sve što imam i što nemam.
U njegovim očima stanuju svi moji snovi.
U njegovim rukama je sva moja sigurnost.
Na njegovim plećima su i moji tereti.
Nisam sama. I bitna sam mu. Kao nikome do sad.
Molim te, nemoj da dođem do onoga:
 "ipak je bio previše dobar da bi bio istinit" .

amellie
Neko me je jednom pitao:"Zašto uvijek biraš teži put?" Odgovorih:"Zašto ti misliš da ja vidim dva puta?"

Komentariši